Danas sam na faksu zaspao. Čekali smo profesoricu, ja, Divota, i frendica. Druga jedna, ne ona kod koje smo pekli palačinke. Uglavnom, priča ide ovako…
Ja i cimer imamo zajebanciju da bi od ovog bloga napravit malu knjižicu, kakti, priručnik brucošima i prvačićima u srednjoj. Onak, survival kit

I danas ja to ispričam toj frendici, i priča ona, kao, kad za jedno par godina bude slala svoje dijete u dom, pa kad bude tražila neku knjigu o tome, onda onako, na polici naiđe na moju knjigu…
Uglavnom, naša interna zajebancija.

I velim ja njoj, kao, pa evo, ako kojim slučajem stvarno i ispadne nešt od ovog bloga (nikad ne znaš), da ću onda u onom dijelu “O autoru” napisat da sam studirao na FOI-u s M.I. (njeni inicijali, u knjizi će biti full name… )

I tako, pričamo mi…i prozove mene profesor, morao sam donesti indeks na potpisivanje. Donesem ja, vraćam se u klupu, kad stane frendica ta pred mene, i veli mi da će me pustit ako i samo ako (akko, matematički) ju spomenem u knjizi
Eto, kako se ljudi trgaju da budu u mojoj knjizi
Ako se bude složila, prepravit ću njene inicijale u puno ime, ako ne, ništa, čekajte knjigu

Uglavnom, da se vratim na onaj dio gdje sam zaspao… nakon tog predmeta gdje smo dobivali potpise, otišli smo u drugu dvoranu gdje sam sjeo ja na jedno mjesto, M.I. je sjela ispred mene, a Divota pokraj nje. Što je meni pasalo, fino sam se raširio po klupi i zatvorio oči. Nisam očekivao stvarno zaspati, ali eto jesam.

I probudim se, onak, desno uho me svrbi. Gurnem prst u uho, a ono uho mokro! Puno uho vode! Koji kurac? I onda vidim Divotu i M.I. kak se smiju. Ono što mi je prvo upalo u oči je to da je izvjesna M.I. u ruci držala čep od flaše.
Tu smo znači…

Divota umire od smijeha, a i M.I. se smije…ulila mi je vodu u uho dok sam spavao…
A ja dobričina, nisam ju htio poškakljat po vratu (što ona mrzi… ) dok me Divota nagovarala… Jebiga, sad znam za idući put

Dalje, kupio sam si danas čepiće za uši. U apoteci, jedna kutijica ima dva komada, spužvasti, žuti. Višekratni. Naravno, ja sam mislio da nisu višekratni, pa sam kupio dvije kutijice Čepići...za uši!
Fora stvar, evo baš ovaj post pišem s njima u ušima, fora osjećaj je ne čuti ništa, jedino što čujem sebe, onak, disanje i to. Al drugo ništa, baš ništa!Razmišljao sam da spavam s njima u ušima, ali bojim se da neću čuti alarm, veli moj cimer da neki njegov frend s FER-a (ne biste vjerovali koliko je mom cimeru krivo što je tu zatočen sa mnom, a ne tamo… ) ima te čepiće i da svaki put prespava alarm.

Jest da sutra imam jedno predavanje u 11h, al opet ono…ja kad spavam, spavam do podneva i bez čepića, s ovima bi mogo spavat do preksutra
Budem probao s njima spavat s petka na subotu, pa ćemo vidjet kak se s njima spava…

Inače, trebaju mi jer počinjem s intenzivnim učenjem. Mora se učit, manje visit po internetu i na blogu.
No, moj cimer ne misli tako. On igra Final Fantasy VIII. A nek igra. Nek se djete veseli

Al znam da kad bude počeo učit, kako to obično biva, onda će morat bit mir i tišina. E, pa, ko ga jebe, dok ja trebam mir i tišinu, on igra FF8…i tipka ko lud, a tipkovnica mu ima onaj ‘klik-zvuk’, pa to iritira.
E, al sad sam ja sebi kupio čepiće (za moja velika ušesa) pa ne čujem. I sad ja mogu učit bez problema.

Inače, ništa drugo novoga se nije događalo kod nas, sve po starom…
Jedino što evo neki dan saznam da ne živim s nekim ko ima 19, blizu 20 godina (28. srpnja je mom cimeru 20. rođendan), a ponaša se ko malo dijete. Neki dan, idem ja na faks, i onak, nešt se počeli iz zajebancije naguravat, i ja njemu (namjerno) pritisnem Shut down tipku na tipkovnici i njemu se ugasi kompjuter. I on se naljuti na mene. E jebiga.Ništa, odem ja na faks, vratim se s faksa, cimera nema, otišo na predavanja, al gledam, moj kompjuter ugašen. A ostavio sam ga upaljenog. Tako znači…
Prvo sam se dobro nasmijao, ono, nisam mogo jebeno vjerovat da se toliko naljutio da od bjesnoće nije znao šta bi pa mi je ugasio kompjuter
Mogu si ga točno zamislit, ono, čim je čuo da sam zaključao, sigurno je stisnuo tipku za gašenje i onak sam sebi govorio: “Evo ti na, sad ću JA TEBI ugasit kompjuter, hahaha!!!”

Al onda mi se digo tlak, jebem ti, pa ugasio sam mu kompjuter, pa šta! Upali ga i ajmo jovo nanovo! A ne ko malo djete, ne zna kak bi se osvetio, pa i on meni ugasi komjuter. Da je barem napravio nešto maštovitije…sakrio mi WC papir, ili gurnuo papir u bravu od ormarića ili takvo nešto, neg on meni ugasi kompjuter.
E, cimeru moj… još puno žganaca trebaš jest

I što je najbolje, kasnije mi veli da sam ja prvi počeo! E, pa mislim stvarno, dijete – dijete! Još samo fali da se počnemo svađat ko ima jačeg tatu

Eto dragi i poštovani čitatelji, ovaj post je ispao malo duži, čak sam razmišljao da ga razdijelim u dva dijela, ali eto, ispao je jedan.
Pouka ove zadnje priče (ovo s gašenjem kompjutera) je u biti sljedeća…

Naučiti kako se nositi sa zajebancijom. Znati se zajebavat na svoj račun. Ja se mogu pohvaliti da se znam na svoj račun zajebavat, do dalekih granica, a to mogu potvrditi svi koji su sa mnom živjeli u Bjelovaru u domu. Stvar je u tome da ako se znate zajebavat na svoj račun, imate na neki način pravo zajebavati se na tuđi.

Mene osobno jako nervira kad mene neko zajebava, sere li ga sere, ali kad mu onda spustim kajlu, kad ja preuzmem zajebanciju, onda ta osoba popizdi, kao, šta ja njega zajebavam!? WTF?

A trebat će vam ta neka tolerancija zajebancije, kad tad, jer evo, da moj cimer ima tu toleranciju, ne bi mi ugasio kompjuter. Nego bi mi sakrio WC papir.
Eto.

To je sve za danas, idem sad stavit čepiće u uva i učit