Nema nas. Ja kod kuće, cimer je kod kuće. Učimo obojica za jesen, imamo 4 ispita. Ustvari, ja imam 2 usmena i 2 pismena. Od ta dva usmena, jedan je lagan, drugi još lakši. A od ta dva pismena, jedan se može polagat i kasnije, nije uvjet za drugu godinu niti preduvjet za ikoji predmet u 3. semestru, ali zato ovaj drugi pismeni će biti pišanje krvi. I ako ću past godinu, past ću ga zbog njega. Odnosno nje. Matematike.

Kod cimera je slična situacija, samo što on ima i pismeni u jednom kolegiju gdje ja imam usmeni. Al bude on to riješio. Valjda. Ako ne bude (nadam se da čita ovo), onda će bit problema. Jer ću onda dobit novog cimera. A taman sam se odlučio da se priviknem na ovoga :)
Naravno, uvjet je i da ja dam matematiku…

Iako, to upoznavanje novih ljudi uopće nije loše. Čak štoviše, nema većeg gušta nego kad si negdje bilogdje, i odjednom - vidiš poznato lice. Tak sam ja bio na nekom sajmu tu kod nas, i onak, štandovi bili neki, i ja prolazim, gledam šta ima, kad ono - moji bivši cimeri iz Bjelovarskog doma :D
A jebem ti :)

Ili još bolje - neki meni dragi ljudi iz osnovne s kojima se slabo čujem. Dođem jednu subotu van, sretnem par cura (bok Martina, Ana, Petra i ostali :) ), a one odma “cimeru, blogeru, pa gdje si” :D
Baš mi bilo drago!

Al dobro, idemo dalje…

E, sad, budući da mi cimera nema i ne znam šta se događa s njim (čujem da živi u podrumu, ne izlazi iz kuće, ne daju mu ni jest ni pit, samo uči, ali se nedavno napio u parku…), a ni ovo nije moj privatni blog, pisat ću malo o tome kako smo se iselili iz doma.
Mislim, vrijeme je da već nešto napišem, čisto reda radi, dok ne pređemo na novi sustav i dok ne riješimo ispite. Pa krenimo…

Dakle, cimer ide doma, veli on, u utorak, 11. srpnja. Spakirao stvari, i čeka on starog da dođe autom po njega. E, a budući da cimer ode doma i da ja ostajem sam u sobi, dogovorio ja s frendicom da dođe kod mene. I došla ona. Upoznala se s cimerom, sve ok, kad evo ti i cimerovog starog. Ajd, pomognem ja njemu nosit stvari dolje.

Jebote, a stvari ima…pa nemoš vjerovat kad su sve te stvari došle uopće u dom. Najzanimljiviji dio bio je sa plastičnim flašama. Ja i cimer imali tih flaša za dvije velike vreće za smeće, al lijeni ko inače, nismo ih nosili pretvorit u novac. A šteta bacit, ima sigurno 50 kn u svakoj vreći.
I odluči on to povest doma. Jedva su stale u auto :)

I tu uglavnom priča završava s mojim cimerom, a počinje s frendicom.

Dakle, došla frendica, i sad šta ćemo, vodim ja nju na kavu, sladoled i te fore. Malo smo obišli grad i svako malo svraćali na faks vidit rezultate jednog ispita. I tako, mi uđemo po ko zna koji put na faks, i evo rezultata, prođoh pismeni, usmeni je u srijedu! Jebemti, sad ne mogu ni učit, iako, nije bilo ni potrebe, ali ono, čisto da sam sebi lažem da sam učio :)

Veli ona - jel idemo u Konzum kupit nešto za pit?
A meni samo smješak na licu - ajd :) Ono, nije da me treba nagovarat kad se ide pit.
Ošli smo u Konzum i kupili 2 litre crnog, litru bijelog, imali smo u frižideru kod mene dvije litre kole i kupili smo litru mineralne.
Još smo putem uzeli tri pizze za van (bogu fala na xici).

Da zastanem malo, vidite, tad sam shvatio šta mi fali kod mog cimera. Cimeru, pazi, ako ovo čitaš, onda znaj da ćemo na jesen kad položimo napravit istu stvar, makar i u ovoj maloj sobi…
Naime, nas dva se nikad nismo napili, feštali, ili da smo napravili neku feštu. Ok, imamo sobu gdje jedva nas dva stanemo, ali to nam ne bi trebao bit razlog da se malo “opustimo” :)
Iduće godine ima da bude fešta za svaku “rundu” kolokvija, i to prava fešta, da se pije i da se bljuje :)

A ne ovako, jebote, prosjedit dan za kompjuterom ili ga prespavati. Treba živjet dok možemo. Bogu fala, imamo uvjete za to, a i ja sam se sad uvjerio da se može napravit fina fešta sa ekipom (par ljudi) čak i u našoj sobici. Jest da smo tu noć bili samo ja i ta frendica, ali da je bilo još dvoje-troje ljudi, bilo bi taman.

Tak da znaš :P
Ak nećeš ti feštat, zatvorit ću te u ormar ili ćeš spavat u čajnoj. Ili na stanu kod frendice gdje smo već jednom spavali :)
A ona će tak i tak (valjda?) doć na našu feštu :)

Da nastavim sad s onom feštom…dakle, došli smo u dom, ja zaključao vrata tak da nam nitko ne smeta, upalio winamp, pojačao zvučnike, i opleti. Prva flaša se otvorila, pojeli smo i pizzu. Počeli smo lagano pit, stavili smo si cimerov ormarić između da nam bude kao stol. Naravno, kad smo se već napili, počelo se izljevat prilikom točenja i to, al nema veze :)

Uglavnom, napili smo se, ispričali se o svemu i svačemu, a bogu hvala, imali smo i o čemu pričat. Al otom-potom.
Imam i na mobitelu video-snimke i fotografije toga, al nemam Bluetooth, pa za sad ništa od toga. Bit će kad bude novi sustav.

I tako, noć je odmicala, ne znam do kad smo bili budni, jer sam izgubio pojam o vremenu, jedino što sam znao je da se u 10 ujutro moram dignut jer je trebalo još obavit par stvari po gradu, i u 14h odvest ju na vlak.
I tako mi pijemo, pjevamo, nas dvoje, i baš nam bilo dobro. Točno mi je nakon tih ispita i svega ostaloga trebalo tako nešto, nešto za ispuštanje ventila, da se “skockam”. I trebao mi je neko od “stare” ekipe, iz Bjelovara, iz tog života. I baš je tako bilo, pričali smo samo o tome, o totalno drugom svijetu. Iako neki ne vjeruju u to ;)

I pijemo mi, pijemo, kad odjednom, meni se zabljuje. Ništa, u komociji svoje sobe i svoje WC školjke, ja se fino ispovraćam, pustim vodu, umijem se, malo promućkam usta i ajmo dalje :)
Jedno pol sata poslije, ja opet - bljuv. Ista procedura.

E, onda kad smo sve popili, i kad ništa više nismo imali, odlučili smo leć spavat. Frendica legla u cimerov krevet, a ja otišo na WC olakšat se. I dok sam se olakšao, legao i ja u svoj kinderbet…

Ujutro me budi ona - 10 sati je, kaže. Ajd dignem se ja, sve mi nekako muka…popijem lupocet, obučem se i krenemo mi u grad na kavu nekud. Nismo došli ni do čajne kuhinje, kad mene nešto stisne u želucu. Ja trk nazad u sobu, nad WC školjku i počnem bljuvat nešt zeleno i hladno :)

Uglavnom, poslije toga mi je bilo puno bolje. Ošli smo onda obavit još par stvari po gradu, i otpratio sam ju na vlak onda. Još je ostao usmeni ispit. Bio sam preumoran da bi išao čitat nešto, pa sam navio alarm na mobitelu i legao spavat.

Zvoni alarm, ja se dignem, obučem i odem na faks. Bez knjige, bez skripte, bez ičega. Uđem, dobijem ocjenu u indeks, odem. Zovem starce nek dolaze po mene, dost mi, hoću kuć.
Došli starci, i tek sam onda počeo spremat stvari, ipak mama zna najbolje složit majcu i najviše stvari natrpat u torbu :)

Počeli mi trpat u auto, bogu hvala, ima velik gepek, al koliko ga već imamo, ovo je prvi pit da smo ga napunili. Još smo i one moje flaše vozili doma. Dobro da sestra nije išla s mojima, jer ne bi imala gdje sjest :)

I to je to uglavnom. Tako je prošla naša godina. U biti, još nije, vidjet ćemo na jesen kako će se završit.
Uglavnom, nakon ovog iskustva, cimeru dragi, moramo i mi to napravit, pozvat par ljudi još i feštat. Kod nas u sobi. Lako se kasnije preselimo kod nekog :)

Do idućeg posta, uživajte!