Budući da sam redoviti student i imam mogućnost rada preko student servisa, šteta da to ne iskoristim. Znam da će bi kad odem s faksa biti žao ako ne budem mogo pričat “…uf, dok smo radili prek SS-a za onu tam firmu…” i slične priče. Tako sam ja uz jedan ne-tako-zahtjevan posao kojeg obavljam dvaput tjedno tu u Varaždinu uzeo i jedan kvazi-stalni, ali malo van Varaždina, u Trnovcu.

I tamo mi je čisto ok, već sam i slike ureda postao prije. I zbog njihovog uvjeta da moram bit 20 sati tjedno tamo u uredu, ja svakog ponedjeljka i utorka putujem tamo, bilo mini-busom ili dođe kolegica s posla autom po mene.

Prošli tjedan dok sam išao doma, ja fino priupitam jel ćemo danas (ponedjeljak, 30. travnja) radit, ono, ili će se spojit vikend s prvim majem. Kaže ona - da, radit ćemo, dogovorit ćemo se još jel ću ja ići busom ili će ona dolazit po mene. Ok.

I tako se jučer završavala nedjelja, ja legao spavat ranije nego inače, ugasio TV (a baš je na RTLu bio neki dobar film), jedva zaspao i danas se probudio u pola 8 ujutro. A nisam zvao uopće tu kolegicu, niti je ona mene zvala, ništa se nismo dogovorili. Pretpostavljam, moram ići busom, ok. Ali mi se NE DA!!! Ležim u krevetu onako, okrećem se, najradije bi plak’o od muke i derao se kako ne želim ići na posao…pa su mi padale razne ideje na pamet, od toga da jednostavno markiram, do toga da zovem ovu i kažem joj da sam doma i da sam spriječen doći, blabla…

Ali odustah od tih ideja, mislim si, ono, radim tamo, imam obavezu, moram, a što se mora - nije teško (nije k*rac, op.a.).
I ustanem se ja tako u 8 iz kreveta, jer mi za 20 minuta kreće bus. Krenem se umivat, prat zube i sve to, al ono, sve mi se više i više nije dalo izlazit iz sobe. Baš sam imao specifičan osjećaj nekakvi, ono, znam da me je već jednom tako ženska zaboravila nazvati i da sam mogao ostati doma…ali mislim si, pa nije sigurno opet tako sad.

Odem iz doma, sjednem na bus i evo mene u Trnovcu. Izađem iz busa, i prvo što vidim - prazan parking. Damn! Ali ajde, u nadi je spas, uđem ja u zgradu i gore do ureda, kuc-kuc na vrata, nema odgovora. No, ajde, nada umire posljednja, primim kvaku i probam jel otključano. Nada je kurva, bilo je zaključano.

Kiselo se nasmijem, skinem par stvari s nebesa i odem van. Izvadim mobitel, zovem, kad ono, javi mi se ne-tako-fini glas neke žene s druge strane koja mi kaže: Mobilni telefon je isključen. :)

Ponovim poziv, isto. Pogledam na sat, 8.40. Ok, čekam do 9, zovem i ako ne bude ništ, idem doma. I bi tako. U 9 ja krenem, pješice naravno, i laganim korakom mi je trebalo točno sat vremena do doma i moje sobe. Ajde, bar sam naučio nešto novo, a to je da obavezno zovem (makar bi poslije kraja razgovora jebala sve po spisku jer sam ju probudio/prekasno nazvao/prekinio u nečem) te da pješke između Varaždina i Trnovca ima sat vremena.
Kad si kupim bicikl, što bi trebalo bit uskoro, bit će ta ruta i kraća :)

Pouka dana: Nekad treba poslušati glas u sebi koji govori - ne idi nikud. Baš ti je fino u krevetu. Žao mi je što ja danas nisam učinio isto. Inače ga poslušam kad su u pitanju predavanja (pogotovo ona neobvezna, a što su u osam ujutro), ali danas eto nisam.
Sad znam za idući put :)